ЕВАЛУАЦИЈА У ОБРАЗОВАЊУ: ПОКУШАЈИ И ДИЛЕМЕ

Sažetak

Тема рада је критички осврт на значај, али и лимитираности процеса евалуације у образовању, као и разматрање да ли је довољно говорити о евалуацији у техничком, метријском, статистичком смислу, или је нужно сагледавање контекста у ком је евалуација део целине образовног циклуса, руковођена ширим циљевима и улогама које образовање има у друштву. У основи пречестог посезања за квантификовањем, да би се изразиле квалитативне особине образовне делатности, лежи измењен однос према улози знања и образовања у савременом друштву. Идеји пословно-економског мишљења одговара сужено схватање образовања у коме ефикасност, практична применљивост и економска исплативост, које се мере стандардизованим методама евалуације, имају предност над разноликошћу, слободом и аутономијом. Због тога бивају потиснуте или потпуно изостају флексибилније методе евалуације, отвореније за бројна друга релевантна својства учесника у образовном процесу или карактеристике система у целини. Избегавањем метода које захтевају дуготрајне, префињеније анализе, дискриминативније поступке и квалитативни приступ, евалуација често може водити прилагођавању образовног процеса унапред зацртаним, редукованим ставкама које се вреднују, стварајући окружење које неки аутори представљају као ситуацију у којој „реп маше главом“, у којој се евалуацијом жели заповедати целини процеса који сужени евалутивни поступак не обухвата у потпуности. Оваквом перспективом сужава се и богатство легитимних својстава и значења које би образовање требало да развија и негује.