Sažetak
Након политичких промена које је су се догодиле 5. октобра 2002. године, поред питања нових избора на свим нивоима, истовремено је покренуто и питање уставне реконструкције, односно измене уставног уређења Србије. Дилеме су се кретале од тога на који начин мењати и донети нови устав: да ли сазивањем уставотворне скупштине или поштовањем процедуре за промену устава оног који је важио тада и донет је 1990. године, па све до рефединисања односа са другом чланицом тада федералне државе – Црном Гором. Међутим највећи број идеја и спорења тицао се управо вертикалне организације власти у будућем уређењу Републике Србије. Овај рад је посвећен различитим идејама које су, кроз потпуне, обухватне и заокружене моделе устава или пак предлоге, јавности понудиле поједине организације стручњака, одређене политичке странке као и поједини државни органи. Напомињемо да анализом нису обихваћени они предлози који су се заснивали само на начелима или на предлозима који су предлагали само делимична решења будућег уређења Републике Србије.
Кључне речи: територијална аутономија, покрајинска аутономија, модели децентрализације, политичка децентрализација, ограничење политичке власти, вертикална организација власти, уставно уређење децентрализације, организација органа децентрализације.