Sažetak
Предмет рада представља анализа института земљишног дуга као афирмисаног неакцесорног средства реалног обезбеђења у регулативама Немачке и Швајцарске. Компаративном анализом карактеристика овог стварног права аутор истражује сличности и разлике земљишног дуга у односу на сродне врсте права, нарочито у односу на хипотеку, као најсличније право, из групе заложних права. С обзиром да је Нацртом законика о својини и другим стварним правима Србије из 2006. предложено увођење реалног дуга (земљишног дуга) и у право Србије, аутор у раду сагледава предности и недостатке овог института, у циљу вредносне оцене. Као суштинску разлику у односу на заложно право, аутор утврђује својство неакцесорности земљишног дуга и вишефункционалну намену (насупрот залози као строго обезбеђујућем праву). Аутор се залаже за увођење земљишног дуга у српско право de lege ferenda, као неакцесорног реалног средства обезбеђења sui generis у улози функционалне допуне акцесорне хипотеке предложеног будућег стварног права Србије.