Sažetak
У раду се анализира начин на који Суд правде Европске уније (СПЕУ) врши судску контролу рестриктивних мера донетих у оквиру Заједничке спољне и безбедносне политике (ЗСБП) и како, у том контексту, балансира ефикасност спољне политике са захтевима Повеље о основним правима. Полазећи од анализе уговорног оквира (нарочито члана 275(2) УФЕУ) и кључних пресуда од Kadi преко Rosneft до Neves 77 Solutions, рад показује да је Суд развио претежно процедурални модел контроле, уз постепено ширење сопствених овлашћења. СПЕУ примењује појачан надзор у погледу образложења, права на саслушање и доказне поткрепљености увршћења на листу, док остаје уздржан у односу на сложене политичке одлуке и процене Савета. У раду се тврди да такав аранжман доприноси законитости и транспарентности, али може довести до пропуста у заштити људских права када увршћења трају дуго и производе последице упоредиве са казненим мерама. Предлажу се структурисанија анализа пропорционалности, јаснији доказни стандарди и боље поступање са поверљивим материјалом кроз ригорознију периодичну ревизију.
Ključne reči
Srpski