Sažetak
Секундарна пореска обавеза у домаћем праву устројена је као инструмент усмерен на сузбијање (не)законите пореске евазије, кроз проширивања фискалне одговорности на лица која нису примарни порески обвезници. Примена овог института указује на тенденцију функционалног приближавања порескоправних решења репресивним моделима карактеристичним за кривично право. То је нарочито изражено кроз увођење субјективног елемента — облика винoсти — као условa за утврђивање секундарне обавезе, које представља кључну разлику у односу на класичне инструменте обезбеђења наплате пореза. Оваква законска конструкција нужно доводи у питање правну природу саме норме: да ли је реч о управноправном институту са репресивним ефектом или о кривичноправној мери подведеној под пореску форму. Хипотеза рада полази од уочене колизије између секундарне обавезе као инструмента пореске политике у функцији сузбијања штетног понашања, с једне стране, и доследне примене начела правне сигурности, с друге стране. Закључак истраживања указује на потребу прецизнијег нормирања овог института, са циљем обезбеђивања веће извесности у правном положају пореских обвезника. Законодавна интервенција требало би да обухвати јасно дефинисање правне природе и граница секундарне обавезе, као и уређење начина оцене постојања елемента кривице, редоследа намирења и евентуалног регреса. Реформа ове антиабузивне мере захтева аналитички приступ законодавца, како би се порески циљеви довели у склад са уставноправним стандардима.