Развој правне регулативе принудне лиценце у међународним и домаћим изворима патентног права

Sažetak

У овом раду даје се приказ развоја правне регулативе принудне лиценце у међународним и домаћим изворима патентног права. Од међународних извора анализиране су одредбе Париске конвенције, TRIPS Споразума и Конвенције о комунитарном патенту. Са аспекта домаћег права, предмет анализе су били сви патентни закони усвојени у Србији, односно у некадашњој Југославији, почев од првог усвојеног 1922. године до важећег Закона о патентима из 2011. године.

Развој правне регулативе принудне лиценце посматра се у вези са институтом одузимања патента. Како је одузимање патента, као санкција против носиоца патента који привредно не искоришћава проналазак, постепено губило значај, тако су временом правила о принудној лиценци постајала детаљнија и разрађенија. Упркос томе, у савременим условима принудна лиценца је мера која се врло ретко примењује у пракси. Ово се односи пре свега на случајеве принудне лиценце који се могу сматрати класичним: принудна лиценца због неискоришћавања или недовољног искоришћавања проналаска или због потребе искоришћавања зависног патента, с једне, и издавање принудне лиценце у јавном интересу у ужем смислу, с друге стране. Међутим, за очекивати је да ће два њена новија облика, принудна лиценца као мера против понашања којим се нарушава слободна конкуренција и принудна лиценца ради производње фармацеутских производа намењених извозу у земље са проблемима у јавном здрављу, имати донекле учесталију примену у пракси.