Sažetak
Појава и широка употреба интернета ставља међународно приватно право пред специфичне изазове. Свеприсутност садржаја који је постављен на интернет, чињеница да у креирању онлајн садржаја учествују његови корисници и одсуство значајне географске везе трансакција које су предузете на интернету са територијом било које државе, са једне стране, фактори су који повећавају број случајева са прекограничним карактером док, са друге, отежавају примену традиционалних правила о међународној судској надлежности и одређивању меродавног права. Ово је посебно случај у специфичном контексту повреде права личности на интернету. У раду се разматра проблем одређивања међународне надлежности судова за ову врсту интернет-деликата. На основу упоредноправне анализе праксе Суда ЕУ и судова у појединим националним правним системима, аутор закључује да разумно и сврсисходно тумачење критеријума места настанка штете, као основа посебне међународне надлежности српских судова из члана 53. став 1. Закона о решавању сукоба закона, подразумева да за прихватање надлежности није довољно да је релевантан садржај доступан на територији Србије, већ је неопходно и да се уобичајено боравиште или главно место пословања оштећеног налази у нашој земљи. Овакво тумачење омогућује да домаћи судови прихвате надлежност само у ситуацијама у којима постоји стварна и значајна веза спора са Србијом, обезбеђује пружање делотворне правне заштите тужиоцу и гарантује предвидивост потенцијално надлежног форума за туженог.