Проблеми каузалитета у аквилијанској казуистици

Sažetak

Римски правници су схватали узрочност на себи својствен начин без извођења апстрактних дефиниција и генерализација, већ је постојање односно непостојање узрочне везе установљавано ad hoc. Они  нису утврђивали постојање узрочно-посљедичног односа између радње штетника и штетне посљедице већ је каузални нексус (узрочна веза) морао да постоји између кривице ( culpa) штетника и штетне посљедице. Првобитно је било неопходно да узрочна веза буде директна, непосредна, нанијета активним дјеловањем тијела на тијело ( damnum corpori corpore datum). Временом такво уско схватање узрочне везе је превазиђено и уважавана је и посредна веза ако је  постојала између радње извршења која сад може бити и пасивног карактера, и штетне посљедице. Казуистика аквилијанске одговорности је веома богата случајевима у којима је питање узрочне везе проблематично. Међутим, за рјешавање појединачних случајева у пракси нису била довољна ова елементарна правила већ су јединствене животне ситуације наметале потребу за комплекснијим разматрањем узрочне везе.