Sažetak
Сажетак: Аутори полазе од става да је намера (колективног) законодавца елемент који тумач норме треба да има у виду приликом разумевања текста закона. Намера се може схватити на различите начине, шире и уже, као психички моменат, али и као испољена намера. Најугледнији противници концепта колективне психичке намере долазе из редова школе правног реализма, критикујући ставове и начинe решавања бројних важних предмета у пракси највиших судских инстанци у САД-у. Аутори закључују да је апсурдно законодавну намеру схватити као концепт који има за циљ читање мисли чланова законодавног тела. Али исто тако, гледиште да законодавац, само зато што је колективно тело нема било какву намеру поводом теме о којој расправља и доноси најважније прописе у држави, у истој мери је проблематично. Аутори настоје да укажу да има основа за тврдњу да легислатива увек има рационалну вољу, која у крајњој линији осликава становиште народа према политици коју је парламентарна већина кандидовала на изборима. Следствено томе, понекад је могуће са великим степеном вероватноће наслутити одговор како би законодавац решио одређену дилему када би она пред њим била постављена. Намера законодавца може бити од велике користи приликом тумачења, али се мора имати на уму да она не решава сваки конкретан проблем у интерпретацији правне норме и да понекад представља само смерницу за начин размишљања дисциплинованог судије који ће увек трагати за смислом који је законодавно тело желело да испољи употребљеним речима.