Sažetak
Устав Републике Србије у 4. и 194. члану прописује да је правни поредак Србије јединствен. Тумачећи то уставно начело, Уставни суд Србије је развио доктрину о разликовању системских и обичних закона, утемељену на примату системских закона у односу на обичне. Обични закон мора да буде у складу са системским јер је у супротном неуставан. Образлажући свој став, Уставни суд тврди да уставно начело налаже да сви закони буду у складу (конзистентност) и да делују у истом правцу (кохерентност). Анализираћемо начело кохерентности, његово однос са конзистентношћу и затим те увиде применити на доктрину Уставног суда, у настојању да одредимо основаност таквог разликовања. Основан хипотеза од које се полази у раду је да Уставни суд начелу јединства правног поретка придаје апсолутни примат, што сматрамо аксиолошки прихватљивим али неприхватљивим са позитивноправног аспекта, будући да то начело мора да се посматра у светлу других начела, а посебно у светлу начела поделе власти.