Sažetak
У раду је изложена специфична правна природа културних добара , и са тог аспекта, специфична и бројна ограничења права својине. Као посебна врста ствари, које имају посебна својства, функције и намену у друштву, културна добра су предмет посебног стварноправног уређења. Такво, посебно стварноправно уређење, у поводом културних добара, представља резултанту коегзистенције појединачног (''приватног'') и јавног (друштвеног) интереса за очувањем културне баштине као општег добра друштва. ограничења права својине на непокретним културним добрима, представљају специфичну конкретизацију социјалне везаности права својине. Као основни извор права културних добара у Републици Србији, Закон о културним добрима, донет пре више од четврт века, област својинских права на културним добрима регулише непотпуно и непрецизно, чак је и у колизији са касније донетим прописима, Уставом и Законом о јавној својини. Бројне одредбе о правима и обавезама власника непокретног културног добра су непотпуне и непрецизне а гаранције права својине недовољне. У раду је покренуто и питање стварноправног статуса и својинских ограничења на непокретним културним добрима која су истовремено богослужбени храмови, чији су власници и корисници цркве и верске организације. Истакнута је потреба да се својинска ограничења власника ових непокретних културних добара, прилагоде специфичним потребама цркава и верских организација, као и да се додатно ограничи могућност захватања у право својине од стране јавних власти.