Sažetak
Међународни уговори о заштити и подстицању улагања представљају својеврсну погодбу којом држава пријема улагања обезбеђује посебну материјалноправну заштиту улагачима друге државе уговорнице, мотивисана жељом за привлачењем страног капитала. Међутим, корпоративна структура улагања може бити тако организована да се иза заштићене инвестиције, као њен крајњи власник, „крије“ физичко или правно лице којем таква заштита није намењена. Клаузула о ускраћивању погодности (енгл. Denial of Benefits Clause) је инструмент који би требало да држави омогући ускраћивање оваквим улагањима заштите предвиђене споразумом. У овом раду се разматра примена клаузуле о ускраћивању погодности од стране арбитражних судова, при чему се посебан нагласак ставља на процесна ограничења која су се у досадашњој арбитражној пракси показала као значајна препрека за ефикасну употребу клаузуле у инвестиционим споровима.