Abstract
U radu se kritički preispituje centralna ustanova postupka u sporovima male vrednosti – ograničenje žalbe protiv presude. Kritika se bazira na ustavnopravnom nivou isključivanja kontrole činjeničnih zaključaka prvostepenog suda, što je već ustaljeno rešenje u domaćem pravu. Međutim, tema istraživanja su i promene izvršene u reformi parničnog postupka koje na direktan ili indirektan način dodiruju ustanovu ograničene žalbe, čime se na više načina pokazuju anomalije koncepcije zakonodavca.