Abstract
Ревизија против пресуде у парничном поступку и у српском праву је традиционално схватана као правни лек у којем се не може истицати погрешно утврђено чињенично стање – ревизијска контрола оцене доказа била немогућа. Изворна редакција Закона о парничном поступку из 2011. године, међутим, изричитом одредбом омогућава у одређеним случајевима тако нешто. Темељно преуређење дозвљености ревизије Новелом 2014, макар на редакцијском плану, утицало је поље примене ревизијске контроле оцене доказа. Литература и пракса ВКС садашње стање различито схватају. У раду се прво обрађује поље примене одредбе која уређује ово питање, да би се потом оценио постећи концепт. Резултати показују да је њиме додатно смањена функционална способност ВКС, имајући у виду режим дозвољености ревизије.