Abstract
Упркос настојању међународне заједнице за креирањем јединствених правила о одговорности ваздушног превозиоца у случају повреде путника у току лета или у вези са летом, поједине недоумице остају непревазиђене. Монтреалска конвенција из 1999. године, иако најзначајнији савремени документ међународног карактера који регулише питање накнаде штете путнику у случају повреде на лету, не превазилази спорно питање одговорности превозиоца за менталну повреду коју је путник претрпео. Како се одредба Конвенције која предвиђа одговорност превозиоца, као и у претходних неколико деценија, флексибилно тумачи, реч судије у сваком поједином случају је и даље најадекватнији одговор на ово питање. Преглед богате судске праксе у наставку текста објасниће, пре свега, разликовање у поимању менталне и телесне повреде од стране суда, те указати на проблеме и недоследности са којима се суд сусреће у тумачењу текста Конвенције. De lege ferenda, изричито укључивање менталне повреде путника у круг основа одговорности превозиоца у текст Конвенције, засигурно би довело до веће правне сигурности, као и смањења броја судских спорова.