Sažetak
Предмет пажње аутора јесу регуле којима је уређена установа наслеђивања у Законоправилу светога Саве. Кроз призму одредаба посвећених законском, завештајном и нужном наслеђивању, аутор осветљава особености у регулисању наследноправних односа у тадашњој средњовековној Србији, нарочито фокусирајући своју пажњу на степен применљивости појединих решења у пракси. Аутор се залаже за враћање коренима, реафирмацију и свеобухватно проучавање готово заборављених правила грађанског права, садржаних у светосавском Номоканону.