ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО И БИОЕТИКА

Sažetak

Отварањем поља биоетике уследио је нови талас интензивних расправа о теолошком, филозофском и правном значају појма људско достојанство. Пре тачно десет година (децембра 2003) америчка биоетичарка Рут Меклин предложила  је да се лишимо појма људско достојанство јер је неодређен, бескористан и сувишан и да га, без икаквог губитка, можемо заменити етичким начелом аутономије личности. Уследиле су жестоке реакције и супротстављени ставови. То што је у тако широкој, готово инфлаторној и противречној употреби није разлог да га се лишимо него, на против, показује колики му је значај и да му треба одредити макар контуре. Као универзална вредност и  општи појам, људско достојанство нема унапред дефинисана и уска, прецизна значења. Оно је више један хоризонт вредновања, руководећи принцип и регулаторна идеја која се мора непрестано конкретизовати и кодификовати кроз многа загарантована људска права и основне слободе. Као родни појам сваког умног права, оно је њихов темељ и заједнички именитељ, легитимациoна подлога природног али и позитивног права. Као интринзична и статичка вредност која значи човечност, људскост она је апсолутна, својствена сваком људском бићу без икаквих разлика и условљавања, као јединственом и непоновљивом створењу. У том смислу достојанство је обавеза и ограничење за државу, друштво и сваког од нас. Као етичка и динамичка категорија, оно нам није дато, него је задато, и није у нама него стално пред нама, као оријентир нашег делања у складу са врлинама, да се према себи, другоме и природи односимо човечно, људски.

Век у коме живимо је проглашен за век молекуларне биологије и генетског инжењеринга  због огромних потенцијала али и ризика за људско достојанство. Зато је људско достојанство постало централни принцип у свим међународним документима који се односе на људски геном, генетику и биоетику, а које су усвојили УНЕСКО и Савет Европе, крајем прошлог и почетком овог века као и у осталим документима који се на њих позивају. Људско достојанство је парадигма нашег времена. Већ више од пола века оно структурише владавину права и правну државу, конституенс је модерног демократског друштва, најављује нов, партнерски однос према природи и ствара нову слику сваког човека као јунака нашег доба.