Sažetak
Пристанак држава на решавање спорова са страним улагачима у инвестиционој арбитражи носи са собом низ специфичности које у највећој мери проистичу из особеног карактера државе као носиоца суверенитета. Те специфичности се односе на инструменте који садрже пристанак, али и на бројна ограничења надлежности арбитражног суда у ситуацији када се на први поглед чини да пристанак државе постоји. Рад садржи приказ начина на који држава у постојећим условима може да изрази свој пристанак на арбитражу и осврће се на најважније услове којима је тај пристанак у пракси подређен. Такође, значајна пажња је посвећена проблему одређивања релевантних правила тумачења инструмената који потенцијално садрже пристанак државе на арбитражу.
Scindeks Asistent — Sistem za uređivanje časopisa
