СТРОГИ ФОРМАЛИЗАМ ЗАВЕШТАЊА ИЛИ СУВЕРЕНОСТ ПОСЛЕДЊЕ ВОЉЕ ЗАВЕШТАОЦА – ЧЕМУ ДАТИ ПРИМАТ?

Sažetak

У раду се разматра сукоб између строгог формализма и тестаментарне намере у завештајном праву. Традиционално, завештања су строго формални правни послови: свако одступање, па и мање, чини завештање неваљаним и води примени законског наслеђивања. Англо-америчка теорија и пракса развиле су флексибилне приступе који дају првенство тестаментарној намери у односу на строго придржавање форме, пре свега доктрину „безазлене грешке“ (harmless error) и доктрину „дискреционог овлашћења“ (dispensing power). Оне су утицале на законодавство и судску праксу у common law системима и подстакле расправу у континенталноевропској теорији о томе да ли првенство треба дати строгом формализму или тестаментарној намери. Развој дигиталних технологија додатно компликује питање, јер електронска завештања нису регулисана, па постоји реалан ризик да буду поништена упркос јасној тестаментарној намери. У раду се, међутим, упозорава на опасности превише либералног модела, нарочито широких дискреционих овлашћења су, која могу нарушити заштитну и доказну функцију форме. Аутор предлаже средњи пут: очувати суштинске елементе форме који служе тим функцијама, али дозволити судовима да, in favorem testamenti, заобиђу мање формалне недостатке када је тестаментарна намера доказана. Таква флексибилност боље би уважила последњу вољу завешталаца а да се при том не напусте основне заштитне функције форме, и створила би простор да се призна ваљаност завештања сачињених уз помоћ технологије и пре свеобухватног законског уређења електронских завештања.