УГОВОР О КУПОПРОДАЈИ У СРПСКОМ СРЕДЊОВЕКОВНОМ ПРАВУ

Sažetak

Овај рад пружа свеобухватну анализу уговора о купопродаји у српском средњовековном праву, засновану на широком корпусу правних, дипломатских и обичајноправних извора. Полазећи од дела Теодора Тарановског и Александра Соловјева, истраживање разматра на који је начин уговор о купопродаји функционисао као централни институт приватног права у време Немањића. Иако је средњовековно српско законодавство претежно регулисало јавноправне односе, бројне одредбе Душановог законика, владарске повеље, трговачки уговори са Дубровником и сачуване приватне исправе — пре свега Призренска тапија из XIV века — сведоче о развијеном систему облигационих односа. Рад објашњава битне елементе уговора о купопродаји, права и обавезе уговорних страна и додатне споразуме. Значајна тематска целина рада односи се на утицај византијског права — нарочито Еклоге, Синтагме Матије Властара и Јустинијановог законодавства — на српску средњовековну правну праксу. Иако научници заступају различите ставове о обиму и хијерархији ових утицаја, анализа показује да се српско приватно право средњег века не може правилно разумети без његовог смештања у шири ромејско-византијски правни контекст. Призренска тапија, структурисана по византијским формуларима, представља кључан пример такве рецепције. Комбинујући анализу извора са методолошким принципима које заступа Тарановски — нарочито потребом компаративног приступа у историји права — рад показује да уговор о купопродаји у средњовековној Србији одражава спој домаћег обичајног права и спољних правних утицаја. У закључку се истиче да овај институт не само што осветљава практично функционисање приватног права у средњовековној Србији, већ доприноси и дубљем разумевању шире правне културе и њеног места у европским правним развојима средњег века.