ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА У УПРАВНОМ СПОРУ

Sažetak

Значај законитог деловања управе, нарочито када у форми појединачних аката одлучује о правима, обавезама и на закону заснованим интересима појединаца, препознаје и на њему инсистира највиши правни акт - Устав РС, предвиђајући у ст. 2. чл. 198. да: “Законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о правима, обавезама и на закону заснованим интересима подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају није предвиђена другачија судска заштита.” Цитирану уставну одредбу Закон о управним споровима (даље ЗУС) потврђује када циљеве управног спора у чл. 1., дефинише као: „судску заштиту појединачних права и правних интереса“ и „законитост решавања у управним и другим Уставом и законом предвиђеним појединачним стварима.” Из цитираних одредби јасно су уочљиви циљеви и сврха постојања управног спора. Са аспекта циљева, управни спор ваља разумети као целину система примарне и секундарне управно-судске заштите. То имплицира да, уколико се законом дефинисани циљеви не остваре у првој - фази примарне управно-судске заштите, тада “терет” њихове реализације “пада на плећа” секундарне - управно-судске заштите по правним средствима. У томе лежи социјална и правно-политичка релевантност правних средстава у управном спору.

Имајући у виду да важећи ЗУС познаје искључиво ванредна правна средства: Понављање поступка и Захтев за преиспитивање судске одлуке, те да по први пут од доношења првог послератног ЗУС-а у нас (1952), из поступка секундарне управно-судске заштите апсолутно искључује редовни правни лек, тешко је - у јеку опсежних реформи јавне управе, али и оних које управном правосуђу тек предстоје, не размишљати о следећим питањима: Јесу ли матичним законом предвиђена правна средства кадра да обезбеде остварење оних циљева ради којих су у систем управно-судске заштите и унета? Колико су истински делотворна у пракси? Је ли та делотворност на нивоу који оправдава једностепеност управног правосуђа? На концу, одговара ли - у суштинском смислу, заштита која се посредством њих остварује оној коју подразумевају право на делотворно правно средство (чл. 13.) и право на правично суђење (ст. 1. чл. 6.), гарантовани Европском конвенцијом за заштиту људских права.