О УВОЂЕЊУ ИНСТИТУЦИОНАЛНО ГАРАНТОВАНЕ СУДСКЕ НЕЗАВИСНОСТИ У СРПСКО ПРАВО

Sažetak

У раду се обрађује питање увођења институционих гаранција судске независности у српско право. Под институционом гаранцијом судске независности подразумева се сталност, непокретности и материјална обезбеђеност судија. На простору Србије је постојала свест о важности начела судске независности и пре увођења његових институционих гаранција. Морал судија био је гаранција судске независности до његовог законског обезбеђења. Међутим, с обзиром на то да је морал судија средином XIX века почео да слаби, услед материјалне оскудице, дошло је најпре, у Намесничком уставу, до прокламовања начела судске независности као уставне категорије; али без институционих гаранција. Због тога, младоконзервативци тај потез уставотворца оцењују као „празну беспослицу“. До увођења институционих гаранција долази тек на основу Закона о судијама од 1881. године. Али, иако је истицана насушна потреба да се начело судске независности законски обезбеди, приликом доношења Закона о судијама дошло је до расправе о инструментима за институционо обезбеђење овог начела. С тога, у раду се највећа пажња посвећује питању поводом чега су се то разишли ставови посланика када је реч о инструментима обезбеђења крунског начела правосуђа – начела судске независности.