НЕУСТАВНОСТ ЗАКОНА О ОПШТЕМ УПРАВНОМ ПОСТУПКУ

Sažetak

Уставни суд је огласио неуставним одредбу чл. 178. ст. 3. ЗУП, којом је одређен објективни рок за понављање управног поступка. Уставни суд је утврдио да је постојање поменутог рока неуставно кад до понављања поступка долази услед тога што су Уставни суд по уставној жалби или Европски суд по представци утврдили да је решењем донетим у управном поступку повређено неко Уставом или Европском конвенцијом зајемчено право. Нажалост, одредба чл. 178. ст. 3. ЗУП прописивала је објективни рок за још 10 разлога за понављање поступка. Њеним уклањањем је Уставни суд изашао из своје улоге ’негативног законодавца’, те уместо законодавца извршио правно-политички избор, уклањајући и делове норме који нису несагласни са Уставом. Уставни суд се при доношењу одлуке о неуставности ЗУП ослањао на своје раније одлуке, којима су истоветне одредбе о објективном року за понављање поступка уклоњене из парничног и прекршајног поступка. Уставни суд је занемарио чињеницу да се овде ради о управном поступку, те се неосновано позвао на несагласност ЗУП са одредбама Устава и Европске конвенције, којима се гарантује право на правично суђење, судску заштиту и правно средство. Друга премиса на којој је Уставни суд засновао своју одлуку, такође неоснована, представља уверење да је укидање објективног рока за понављање управног поступка било неопходно како би се омогућило уклањање последица повреда права, које су утврдили Уставни суд или Европски суд. Остављањем само субјективног рока, у пракси тешко доказивог, снижен је ниво правне сигурности. Најзад, Европски суд је у својој пракси сматрао повредом чл. 6. Европске конвенције постојање временски неограничене могућности службеног уклањања аката који су стекли својство правноснажности, што је укидањем објективног рока за понављање поступка омогућено