ОДГОВОРНОСТ МОНАХА У ПРАВНОМ И ДРУШТВЕНОМ КОНТЕКСТУ

Sažetak

Током историје у живот Цркве продирала је људска воља, желећи да се у њој утврди. Од епохе императора Константина у црквеној свести стасава идеја да се основно начело организације црквеног живота налази у сфери права. Међутим, за разлику од позитивног права, канонско право не представља израз воље појединачних особа или црквеног народа, већ су то правила проистекла из природе Цркве. Пошто Црква, као и сваки организам, поседује два начела: статичко – своје устројство и динамичко – своје животне функције, може се сагледати одговорност монаха у складу са канонским правом, а може и у друштвеном контексту. Притом, ова начела су неодвојива, будући да нема живота без устројства нити устројства без живота.

Позитивно право налаже у случају изласка члана из неке организације, без обзира на разлог (добровољно или по сили закона), да сви односи између ње и бившег члана бивају прекинути. С друге стране, уколико кажњени монах, због тежине изречене санкције, мора да напусти манастир, он и као бивши члан остаје хришћанин. Oво произилази из тога да крштење представља неизбрисиву чињеницу духовног живота.

У раду се питање одговорности монаха сагледава поређењем средњевековних и савремених извора српског канонског права, да би се у одређеном периоду могле уочити промене и извели што прецизнији закључци.