СТАВЉАЊЕ ЗАВЕШТАЊА ВАН СНАГЕ У АУСТРИЈСКОМ И СРПСКОМ ПРАВУ

Sažetak

Стављање пуноважног завештања ван снаге на темељу чињеница из којих се изводи претпоставка о несагласности са раније изреченом завештаочевом последњом вољом, а коју могућност регулише један број савремених законодавства, разликује се од опозива завештања као строго личног акта којим тестатор изричито или прећутно испољава animus revocandi. Предмет овог рада је анализа законских решења којима се уређују случајеви када може доћи до стављања завештања ван снаге у аустријском праву (престанак партнерског, односно сродничког односа након сачињавања завештања и необухватање јединог детета завештањем услед заблуде завештаоца) и праву Србије (битна измена прилика које су у време завештања биле завештаочева одлучујућа побуда да сачини завештање одређене садржине). Након разматрања чињеница на којима почива презумпција о несагласности са изреченом последњом вољом завештаоца и осталих услова за примену овог института, као и њихове компарације, аутор налази да се уплив законодавца у слободу завештања може оправдати само уколико је то нужно за њено остварење. У противном, таква интервенција носи опасност од додатног ограничавања, па и узурпирања слободе завештања.