Sažetak
Ово истраживање инспирисано је одредбом чл. 156, ст. 3 ЗОО-а, о ограничењу износа накнаде штете у ситуацијама када имисије потичу од општекорисне делатности за коју је добијена дозвола надлежног државног органа. То решење најпре лишава суседа погођеног имисионим узнемиравањем и имисионом штетом механизама превентивне заштите, а потом му ускраћује и натуралну реституцију, приморавајући га да, уз одређену накнаду трпи имисије. Становиште ког се држимо у нашем истраживању је да поменуто ограничење треба укинути. Међутим, уколико се правило о ограничењу износа накнаде имисионе штете укине, и грађанском судији да потпуна слобода да у овој области одговорности изрекне меру имовинске санкције коју сматра најприкладнијом и најефикаснијом, постоји опасност од гушења друштвено корисних, чак и неопходних активности и, консеквентно, до сузбијања сваке предузетничке иницијативе. У раду пледирамо за увођење специфичног модела осигурања од грађанскоправне одговорности, који би био усмерен на проблем имисионих штета, као начина да се спрече погубне последице по делатност имитента. Тиме би се омогућило постизање правичне равнотеже у вршењу грађанских субјективних права. Ако се остане при постојећим решењима, а исто тако, ако се она укину, а истовремено не уведе предложени тип осигурања, та равнотежа остаће озбиљно угрожена.