Језик поезије и метаморфозе хуманизма (Хајдегер и Dis)

Sažetak

У раду испитујемо однос језика поезије и хуманизма у 20. веку на примерима онтолошке феноменологије и херменеутике Мартина Хајдегера те песништва Владислава Петковића Диса. Хајдегеров филозофски став према дотадашњој метафизици је негативан, што се односи мање-више на читаву историју филозофије. Овог филозофа посебно занима однос мишљења и   певања те улога песника у „оскудним временима“. Предлажемо песника српског парнасо-симболизма Владислава Петковића Dis-a као пример таквог ствараоца. Показујемо да се Дис приближава Хајдегеровој визији песника који песничком „видовитошћу“ долази до сличних или идентичних мисаоних увида о суштини бивствовања и смисла свега постојећег као и филозоф.