Sažetak
У раду се испитују аутопоетички искази Данијела Леверкина, јунака романа Беснило, Борислава Пекића. Показаће се да управо ова компонента романа доводи у питање његову наоко једноставну жанровску одредницу. Поетичка мисао у овом роману има своју процесуалност: она води од сведочанства ка причи која мора да контекстуализује сведочанство, како би потврдила своју хуманистичку оријентацију. У тој недовољности сведочанства и потреби за причом, препознајемо кључну разлику између Кишове естетизације сведочанства и Пекићеве фикционализације сведочанства. У другом делу рада анализира се мотив Леверкиновог прекида писања свог аутопоетичког дневника, те лика Габријела који је Леверкинов настављач, у контексту прекида писања које се тематизује у Андрићевом Омерпаши Латасу, те Црњансковог настојања да обликом суицида кнеза Рјепнина (у Роману о Лондону) симболички напусти простор Лондона.
Ključne reči
||жанр
genre novel ethics||
||жанр-роман етика
poetics||
||поетика
testimony||
||сведочанство
story||
||прича
Reference
Борхес, Х. Л. (1990). Усмени Борхес. Београд: Рад.
Hayden, W. (1973). Metahistory. Baltimore, London: The Johns Hopkins University Press.
Владушић С. (2011). Црњански, Мегалополис. Београд: Службени гласник.
Владушић С. (2007). Портрет херменеутичара у транзицији. Нови Сад: Дневник.
Јерков, А. (1997). Именентна поетика, PH бр.1, Београд.
Пекић, Б. (1993). Време приче, Београд: БИГЗ, СКЗ.
Пекић, Б. (2014). Тамо где лозе плачу. Београд: Службени гласник.
Пијановић П. (1991). Поетика романа Борислава Пекића. Београд: Просвета.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293