ОДНОСИ ЈУГОСЛАВИЈЕ И ИНДИЈЕ ПЕДЕСЕТИХ ГОДИНА XX ВЕКА

Sažetak

Односи између Југославије и Индије могу се пратити од самог стицања индијске независности. Дипломатски односи између две државе успостављени су 5. децембра 1948. године, али је Индија тек 1954. године у Југославију послала амбасадора. Југославија, Индија и Еквадор су током 1950. и 1951. године биле несталне чланице Савета безбедности Уједињених нација и у том периоду Југославија и Индија су заузимале заједничке ставове по читавом низу питања међународне политике, што је представљао основу за даље проширивање политичких односа. Политика несврстаности у Југославији настала је као последица одсуства сарадње са западним земљама, али и због Резолуције Информбироа од 1948. године која је значила прекид сарадње са Совјетским Савезом и другим земљама источног блока. У успостављању начела која је Југославија примењивала приликом дефинисања стратегије своје спољне политике значајну улогу имали су теоријски концепти и праксе индијског покрета за стицање независности, као најстаријег антиколонијалног покрета на свету. Титова посета Индији и Бурми крајем 1954. и почетком 1955. година била је од великог значаја за јачање сарадње, а о њеном значају говори и чињеница да је Тито био први шеф неке европске државе, који је посетио Индију након што је стекла независност. Након Брозове посете Индији и Бурми, с краја 1954. и почетка 1955. године, интензивира се и економска сарадња две земље. Нехру је јула 1956. године поново посетио Југославију и на Брионима су Тито, египатски председник Насер и Нехру усвојили Брионску деклерацију. Међутим, први међународни догађај који је ставио на пробу југословенско-индијске односе је Мађарска револуција из 1956. године.