Оправданост војне неутралности Републике Србије у времену Ерозије неутралности у Европи

Sažetak

Предмет овог рада јесте оправданост политике војне неутралности Републике Србије после избијања руско-украјинског сукоба, дакле у времену веома напетих односа између земаља Запада и Русије. Значај ове теме додатно је порастао након што су две неутралне државе, Шведска и Финска, одустале од неутралности, а дебата о сврсисходности неутралности појавила се и у другим неутралним државама, нпр. у Ирској, Малти и Аустрији. Циљ рада је да се из политиколошко-социолошке перспективе испита да ли је заузимање позиције војне неутралности Србије и даље оправдано. Узроци због којих је Србија прогласила војну неутралност нису нестали, као што није нестала ни подељеност српског друштва у коме „се роје опреке Истока-Западаˮ, како је то називао Владимир Велмар Јанковић. Стога је хипотеза овог рада да је војна неутралност Србије оправдана друштвеном стварношћу у Србији. Аутори закључују да је војна неутралност повољна стратешка опција за Републику Србију, како због болних сећања грађана Србија на НАТО агресију на СР Југославију (стога и слабог упоришта у бирачком телу опције за чланство Србије у НАТО) и подршке коју Руска Федерација даје Србији када је реч о Косову и Метохији, тако и због интринзичних вредности неутралности које могу да постану идентитетска одлика и буду основа за обнову органске солидарности у српском друштву.