Sažetak
Rezime: Prevazilaženje makroekonomskih prepreka kao zanat pretpostavlja da su grane vlasti gotovo kontinuirano zadužene raznolikim zadacima, tj. određenim zaduženjima vezanim za ograničen skup resursa i talenata u posedu organizacionih podjedinica sa pravima odlučivanja u korektivnom kreiranju politike. Iako su nas antiinflacioni programi u otvorenim privredamaodavno podsetili da jedan zadatak ne mora biti dodeljen isključivo jednom jedinom resursu, preovlađujuće uverenje u tradicionalnoj makroekonomskoj misli do danas glasi da je monetarna politika i dalje glavna odgovorna i za izazivanje i zaustavljanje štetne inflacione spirale. Ovaj rad, međutim, prati novi talas literature koji dvostruko dovodi u pitanje pomenuto uverenje. Čini se da su uobičajeni osumnjičeni za nedavni porast inflacije širom sveta proglašeni nevinim, pa stoga stojimo uz još uvek retke ekonomiste koji smatraju da inflacija u modernom nerikardijanskom okruženju, kada je konačno izmakla kontroli, predstavlja tek legitimnu i neizbežnu posledicu neodgovorne fiskalne politike i neodrživo visokih javnih (i privatnih) dugova. Štaviše, zbog poznatog, iako u rikverc posmatranog Fišerovog efekta, posredno monetarno ograničenje kroz povećanje kamatnih stopa pokazuje se kao nesigurna, prilično kontroverzna reakcija centralnih banaka kada je u pitanju razumno brza i pouzdana preferencija u pogledu ishoda ovakvih dezinflacionih poduhvata.