ГНОСТИЧКО НАСЛЕЂЕ У ФИЛОЗОФСКИМ КОНЦЕПЦИЈАМА САВРЕМЕНОГ ДОБА И ТОТАЛИТАРНИМ ПОЛИТИЧКИМ ИДЕОЛОГИЈАМА 20. ВЕКА

Sažetak

Полазећи од генеалошког разматрања извора и разлика античког и модерног гностицизма, као и њиховог круцијалног разилажења од аутентичних хришћанских постулата (који се односе превасходно на идеју спасења, стварање света и положај човека у свету), аутор историјско-компаративном методом анализира присутност гностичког наслеђа и идеја у савременим филозофским учењима и појединим модерним, политичким идеологијама и покретима тоталитарног карактера, а на основу анализа политичких и филозофских мислилаца Ерика Фегелина (Erich Vögelin) и Ханса Јонаса (Hans Jonas). Политичке идеологије као фашизам, националсоцијализам, комунизам и друге као, супротне реалним политичким теоријама, пропагирају промену људске реалности унутар историје у стварности без Бога, различитим облицима манипулације кроз нове облике „хуманизма” преобучених у рухо секуларизма, кроз различите начине нехуманог владања над људима, пропагирањем револуција, као и путем нових облика знања која могу да „трансформишу” људску природу, али и да делују на брисању идентитета. Гностичко тумачење света као људске тамнице, створеног од злог Демијурга, тела као гробнице душе и песимистички ставови о удаљености/отуђености човека од природе/ света и Бога, испуњено је, с друге стране, обећањима за људско „спасење” тајним знањем и стварањем савршеног и праведнијег света и у политичко-идеолошкој сфери. Такав израз гностицизма припада политичком гностицизму, као и социјалном гностицизму, који се често манифестују као политички екстремизам и завршавју у утопији. Наслеђе гностицизма се сагледава и кроз један од модела у тумачењу историје западне цивилизације, на који је указао Ханс Јонас, при чему аутор критичком методом разматра потврду таквих ставова и у `саморазумевању` савремене Европе, која се у већој мери одрекла хришћанског идентитета у корист алтернативних традиција несвојственим њеном ширем историјском идентитету, посебно од периода формирања Европске уније (ЕУ). Поред разматрања изданака гностицизма у Хегеловој (Georg Wilhelm Friedrich Hegel), Ничеовој (Friedrich Wilhelm Nietzsche) и Хајдегеровој (Martin Heidegger) филозофији, аутор се критички осврће и на Марксово (Karl Marx) учење и комунизам, маркиране као егземплари оних политичких идеологија које баштине модерне гностичке концепте, а не постижу обећавани преображај људског друштва. Резултати гностичког „симболизма” у оквиру духовно-друштвене ситуације савременог доба, које аутор анализира и кроз филозофију Михаила Епштејна (Михаи́л Эпште́йн), појављују се и у форми атеизма, јачању вере у науку, појави авангардне уметности и новим формама религијског, као што је и ангелизам у западњачкој оријентацији, што је узроковало и појаву минималне религије у савременом добу.