НЕОКОЛОНИЈАЛНИ ДИСКУРС И ПАРАДОКС ЕВРОПЕИЗАЦИЈЕ: БОНСКА ОВЛАШЋЕЊА ОХР-а И ДЕМОКРАТСКА РЕГРЕСИЈА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Sažetak

Босна и Херцеговина представља централни парадокс европеизације: иако је земља формално напредовала на путу ка ЕУ, она и даље подлеже спољном извршном ауторитету чија је овлашћења тешко ускладити са демократском одговорношћу и владавином права. Босна и Херцеговина добила је статус кандидата за чланство у ЕУ у децембру 2022. године, а у марту 2024. године Европски савјет одлучио је да отвори приступне преговоре, истовремено позивајући Комисију да припреми преговарачки оквир. Ипак, ОХР наставља да намеће законе, мијења уставне аранжмане и смјењује изабране званичнике без демократског мандата — праксе које је сама Европска комисија 2019. године оцијенила као „у принципу неспојиве са суверенитетом Босне и Херцеговине и стога са чланством у ЕУ“.

У овом чланку заступа се теза да Канцеларија високог представника (ОХР) у Босни и Херцеговини функционише као неоколонијална институција чије вршење извршне власти путем ванправних „бонских овлашћења“ систематски подрива услове за смислено укључивање у ЕУ. Ослањајући се на неоколонијалну теорију, у чланку се испитују правни основ бонских овлашћења, њихова примјена од стране узастопних високих представника и одговор ЕУ на њихову континуирану употребу за вријеме мандата Кристијана Шмита. Анализа показује да ЕУ спроводи процес приступања Босне и Херцеговине, док истовремено толерише облик спољног управљања који је у супротности са демократским стандардима и стандардима владавине права на којима тај процес почива. Овај структурни двоструки стандард произвео је оно што се у чланку назива Потемкиновом демократијом: систем у којем формалне институције демократског управљања функционишу као фасада, док стварна власт остаје у рукама споља именованог званичника који не подлијеже демократској одговорности.