Sažetak
Uvod: Enterokutane fistule (EKF) su kompleksne i potencijalno životno ugrožavajuće komplikacije, koje podrazumevaju patološku komunikaciju između gastrointestinalnog trakta i kože. Najčešće nastaju kao posledica abdominalnih hirurških intervencija, dok se ređe javljaju spontano kod pacijenata sa inflamatornim bolestima creva, malignitetima ili nakon zračne terapije. Spontano zatvaranje je moguć, ali redak ishod, koji zavisi od niza kliničkih i lokalnih faktora.
Cilj ovog rada je da prikaže savremene principe, mogućnosti i ograničenja konzervativnog lečenja enterokutanih fistula tankog creva, sa fokusom na faktore koji utiču na njihovo spontano zatvaranje.
Metodologija: Ovaj rad je narativni pregled literature. Pretraga je sprovedena u bazama PubMed, Scopus, Web of Science i Cochrane Library za radove objavljene u periodu 2010–2025. godine. Korišćene su ključne reči: enterocutaneous fistula, conservative management, spontaneous closure, intestinal fistula. Uključene su studije na engleskom i srpskom jeziku koje se bave konzervativnim pristupima lečenju fistula tankog creva. Analizirani su faktori koji utiču na tok i ishod lečenja.
Glavni nalazi: Ključni faktori koji utiču na spontano zatvaranje EKF uključuju nisku produkciju (<200 mL/dan), odsustvo infekcije, dobar nutritivni status, jednostavnu anatomsku konfiguraciju i zatvoren abdomen. Konzervativna terapija obuhvata individualizovani nutritivni plan, kontrolu sepse i infekcije, zaštitu kože uz primenu barijernih sredstava, kao i farmakološku modulaciju gastrointestinalne sekrecije (npr. somatostatin i njegovi analozi). Terapijske metode poput negativnog pritiska i fibrinskog lepka pokazuju obećavajuće rezultate u selektovanim slučajevima.
Zaključak: Detaljno razumevanje faktora koji utiču na spontano zatvaranje EKF omogućava precizniju selekciju pacijenata za konzervativno lečenje. Ovaj pristup ne samo da može dovesti do izbegavanja hirurške intervencije, već i da značajno poboljša ishod kod pacijenata koji kasnije zahtevaju operaciju. Multidisciplinarni pristup ostaje ključan za uspešno zbrinjavanje ovih pacijenata.