Abstract
Kvalitet zdravstvene zaštite, propisivanja recepata i uzimanje lekova na odgovarajući način može se donekle definisati terminima kao što su komplijansa, adherenca, perzistenca i konkordanca. Komplijansa je mera do koje se ponašanje osobe koja uzima lek, poklapa sa preporukom zdravstvenog radnika koji lek izdaje/propisuje. Adherenca je pojam koji se često meša sa pojmom komplijansa, a podrazumeva više angažovanja pacijenta u donošenju odluka vezanih za njegovu terapiju. Neuspeh u merenju adherence delom se može pripisati fenomenu “adherence belog mantila”. Zato se istraživači trude da pronađu novu meru, kao što je perzistenca. Ne-adherenca se može klasifikovati u dve kategorije: primarna i sekundarna; namernu i nenamernu. Za merenje adherence se koriste razne metode. U zavisnosti od istraživačkih ciljeva bira se neka od metoda za praćenje adherence iz grupe direktnih (merenje nivoa leka ili metabolita u krvi, biološkog markera u krvi) ili indirektnih metoda (brojanje pilula, dnevnici pacijenata, stopa ponovnih popunjavanja recepata, upitnici za pacijente, samo-izveštaji pacijenata). Brojni dokazi pokazuju da je slaba adherenca u terapijskim procedurama izuzetno skupa i predstavlja značajan problem koji utiče na sve uzraste, oba pola i ljude svih društveno-ekonomskih slojeva.