Namera i krajnja nepažnja kao elementi bića krivičnih dela protiv životne sredine

Sažetak

Zdravoj životnoj sredini se posvećuje kontinuirana pažnja u gotovo svim oblicima ljudskog delovanja: od građanskog aktivizma, preko različitih strategija razvoja do pravne regulative i sankcionisanja povreda prava na zdravu vodu, vazduh, zemljište, floru i faunu. Krivičnopravna zaštita u tome predstavlja važan segment, počev od „klasičnih“ ekoloških povreda i ugrožavanja poput zagađenja, pa do onih koje ekološki kriminal podižu na „viši nivo“ i čine profitabilnim. Jedan od razloga koji doprinosi tome je neefikasnost mehanizama krivičnog pravosuđa, ali i nedelotvornost kazni onde gde su primenjene. To je i bio jedan od motiva za donošenje Direktive 2024/1203 o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava. Pored toga, neka od ključnih pitanja krivičnopravne doktrine se gotovo paradigmatski mogu uočiti upravo na primeru ekoloških krivičnih dela. Tu prvenstveno mislimo na određene dileme materijalnopravnog karaktera koje se tiču subjektivnih elemenata ovih krivičnih dela; potom na koncept odgovornosti pravnih lica za krivična dela koji svoj potencijal može ostvariti upravo u domenu ekoloških delikata; ali i na granice i opravdanost krivičnopravne reakcije u ovom polju, osobito kada je u pitanju odnos sa drugim merama poput upravnih, građanskih i drugih kaznenopravnih. Pomenuta Direktiva i međunarodni izvori mahom operišu pojmovima namere i krajnje nepažnje kao subjektivnim komponentama krivičnih dela. To je dominanta karakteristika anglosaksonske pravne tradicije čija je struktura opšteg pojma krivičnog dela unekoliko drugačija nego evrokontinentalna. Ipak, subjektivni element se izdvaja kao poseban, bilo kroz tzv. mens rea segment, bilo kroz pojam krivice. Grubo govoreći, namera i krajnja nepažnja, koje kao subjektivne oblike predviđa Direktiva, bi predstavljali pandan domaćem umišljaju i nehatu. No, pretpostavka je da se oni podudaraju tek u pojedinim aspektima i da nije opravdano izjednačiti ih olako. Međutim, Direktiva sadrži odredbu koja upućuje i na tumačenje ovih elemenata prema pravilima nacionalnog prava, što, sa nekim specifičnostima, ipak relativizuje ovu hipotezu. Prema tome, fokus rada će biti na analizi ovih subjektivnih elemenata na temeljima ekoloških krivičnih dela i značenja termina propisanih Direktivom 2024/1203. Pored toga, nastojaćemo da sagledamo mogućnosti implementacije ovih odredaba u domaće pravo, ali i ukažemo na kapacitete postojećih odredaba Krivičnog zakonika u ovoj oblasti. Nadalje, biće učinjen pokušaj formulisanja određenih praktičnih smernica za razumevanje i primenu normi o nameri i krajnjoj nepažnji u sledstvu njihovog efikasnijeg dokazivanja.