АНГАЖОВАЊЕ И ПОСТУПАЊЕ ПРИКРИВЕНОГ ИСЛЕДНИКА – ЕТИЧКИ ИЗАЗОВИ ПРАВНИХ РЕШЕЊА

Sažetak

Искушење доказивању кривичних дела 21. века умногоме представља константно напредовање и усавршавање метода и начина деловања извршилаца, што је посебно карактеристично за најтеже облике криминалитета који угрожавају безбедност државе, а и свих њених грађана. Стога се јавља и потреба за специфичним начинима деловања државе како у превенцији ових кривичних дела, тако и у њиховој репресији. Њима је обухваћено коришћење посебних доказних радњи предвиђених законом, а као најкомплекснија од истих, у српском законодавству присутна је радња ангажовања прикривеног иследника. Кључна одлика поступања прикривеног иследника садржана је у оквиру чл. 185, ст. 4 ЗКП, а подразумева да је забрањено и кажњиво да прикривени иследник подстрекава на извршење кривичног дела. Ипак, друга законодавства, какво је законодавство САД-а, познају и институт агента провокатора. Питање које се намеће односи се на етичност, али и ефикасност различитих законских решења, а циљ истраживања јесте својеврсно научно објашњење односа једног и другог законског решења према етичности уопште, али и према бројним правним институтима који могу доћи у опасност при провокацији на извршење кривичног дела. При спровођењу овог истраживања је, поред аналитичко-синтетичких и индуктивно-дедуктивних метода, важно место заузимао и статистички метод јер је за спровођење истраживања коришћен кратак анкетни упитник примењен на испитаном телу од 82 насумична испитаника.