Sažetak
Циљ овог рада је да се полемички осврне на текстове и приказе, који са собом носе информације о традиционалним музичким инструментима затеченим у музичкој пракси у Србији током 19. и почетком 20. века. Сукцесивним излагањем и упоредном анализом етнографске грађе ствара се обухватнија слика наслеђених културних образаца, обележених (не)материјалним звучним артефактима, чије је препознавање на линији источних и западних утицаја представљало посебан изазов за истраживаче. Закључци добијени у пресеку хетерогених запажања указују на значај музичких инструмената и њихове улоге у обликовању свакодневице патријархално уређеног друштва. Компаративним освртом на актуелне извођачке праксе реферира се на коренитије наглашавање континуитета појединих феномена утемељених у представама о националном идентитету. Паралелно с тим, у раду се истражује могућност примене ових сазнања у контексту методолошког развоја етноорганологије као етномузиколошке научне дисциплине. Базирана на етнографском приступу, концепција текстова приказаних у овом раду резонира са пионирским тенденцијама тематског обликовања научне мисли, које су своје реперкусије имале у поменутим областима истраживања.