Sažetak
У раду се испитују зачеци сатире као поступка при изградњи књижевног дела на српском, али и ширем европском тлу. Најпре се испитује позадина сатиричне поетике дубински повезана са ренесансним ритуалима карневализације и, на њој изниклог, смеха раблеовског смеха. Описују се зачеци сатиричних жанрова прожетих смехом као филозофским и критичким, а не пуко физиолошким феноменом, који у нашој књижевности започињу у осамнаестом веку појавом Малог буквара за велику децу, просветитељског аутора Михаила Максимовића. Испитује се удео ироније у говору личног приповедача Максимовићевог дела и начин на који иронија, као стилско-изражајно средство, успоставља корелације са Бахтиновом теоријом карневализације. Такође, у циљу обухватања што шире слике интелектуалног развоја српског рационалистичког човека, тумаче се кључне садржинске одреднице Максимовићевог буквара, уз осврт на формалне иновације. На крају се испитују његови домашаји и извршени утицаји, настали као рефлекс и реинкарнација ренесансног духа - прародитеља критичке мисли.