Sažetak
У раду се, на примеру Булатовићевог вишеструко награђиваног романа – Људи са четири прста – испитује (критички и негаторски) однос савременог аутора према феномену града. Најпре, успостављају се Волтерове просветитељске тезе о значају града као епицентра рација и етичке чистоте, не би ли се оне у потпуности напустиле и деконструисале у књижевности деветнаестог и двадесетог века. Нарочито се испитује Булатовићево имплицитно осликавање града – слика немачких градова формира се посредством кључних и најмрачнијих простора у урбаним срединама (железничка станица, воз, ђубриште, јавне куће, кафане). Такође, испитује се карневализацијска подлога на којој је изграђен наратив, као и прикривени, митолошки и традиционални елементи од којих је саздан. Анализом кључних романескних топонима (град Цирндорф, железничка станица, Дракулина висоравн и сметлиште Грос-Липен) изводи се закључак да у Булатовићевом роману град представља позорницу којом влада демонски свет – не толико различит од дехуманизованог и анимализованог грађанског (нарочито емигрантског) света.