Sažetak
У раду се разматра пионирски подухват Николе (Нестора) Поповића (1833–1884) као уредника првог црквеног периодичног гласила у Србији. Поповић је по повратку из Русије, где је био на школовању, ступио у ред значајних верских и културних радника у Србији. Предавао је као професор гимназије и Богословије у Београду, а једно време био је и вероучитељ малолетног Милана Обреновића, будућег српског краља. Постао је ректор Богословије и коначно епископ Нишки. Разумевајући све већу потребу за покретањем једног црквеног часописа, основао је публикацију Пастир: лист за науку и књижевност духовног садржаја, чији је уредник био током његовог постојања између 1868. и 1870. године. Лист је имао читаоце не само у ондашњој Кнежевини Србији, већ и међу заинтересованим свештенством и верницима у Османском царству (по Старој Србији) а посебно на простору Аустроугарске монархије (Карловачка митрополија). Без обзира на разумљиве недостатке карактеристичне за сваки почетак, значај часописа под Поповићевим уредништвом огледа се у томе што је успео да постави основе и утемељи пут даљем континуираном црквеном периодичком издаваштву у Србији.