Sažetak
У фокусу истраживања је проза Антонија Исаковића у контексту наставе матерњег језика и књижевности. Од шездесетих година 20. века приповетке из Исаковићеве прве књиге Велика деца (1953) обрађиване су у настави. У основношколским програмима биле се заступљене приче „Кашика” и „Црвени шал”, док се у средњим школама и гимназијама обрађивала збирка Велика деца, односно избор из ње. У раду се на основну читанки из тог периода испитује статус прозе А. Исаковића у настави, при чему Исаковићева проза у актуелним плановима и програмима потпуно изостаје. Рад је уједно и повод за анализу дидактичко-методичке и других апаратура читанке као основног уџбеника наставе књижевности. Један од циљева истраживања је да укаже на евентуалне предности враћања Исаковићевог дела у наставне програме.