Sažetak
Рад представља теоријски осврт на истраживања о домициду, концепту који је формулисан у склопу географских анализа социјално-политичких препрека у становању и изградњи дома. Изворно значење наведеног термина односило се на планску деструкцију физичког простора обитавања, чија је имплементација заговарана употребом оправдавајуће агенде. Реконфигурацијом основних поставки, појам се приближио антрополошком методолошком апарату. У складу са наведеним, повезивањем новонасталих дефиниција и њихових проширења, тежи се разматрању могућности примене издвојеног појма у домену антропологије. Представљена теоријска аргументација делимично је употпуњена увидима насталим у оквиру истраживања о интерно расељеним лицима са Косова и Метохије.
Сходно сазнањима о процесуалном карактеру појава обухваћених представљеним истраживањима, промишљају се и измене оригиналне типологије, која укључује свакодневни и екстремни домицид. Накнадно разрађена категорија кумулативног домицида доводи се у везу са теоријом културне трауме и проматра се као њена подврста. Истовремено, спрам резултата досадашњих студија, идеолошки регулисана санација природних катастрофа узима се у обзир као засебан вид домицида. Испитивани појам се на тај начин уводи као оквир за дискурзивну анализу опредмећивања социјалне стратификације на спацијалном плану.
Потенцијални допринос увођења термина у област антропологије представљен је кроз могућност усвајања скаларног концепта који препознаје инхерентну повезаност глобалних и локалних феномена, најпре у контексту анализе доминантних наратива о тоталном разарању појединих подручја или локација, и свакодневице унутар које се њихови ефекти оспоравају. Са друге стране, управо антрополошка истраживања издвојених феномена могу пружити потпунију дескрипцију опсега друштвених реакција на домицид.