Sažetak
Циљ овог рада је да се утврди како руски мислилац Павле Флоренски анализирајући и дефинишући природу концепата, речи и реченица описује механизме људског мишљења. Посебан акценат стављен је на однос између индивидуалног и колективног искуства, као и на динамички аспекат значења речи који показује да су она базирана на основим шемама датим Језиком али се надограђују личном перцепцијом стварности. У раду такође поредимо идеје П. Флоренског са савременим конгнитивним и лингвистичким теоријама и показујемо у којој мери је он спознао оно до чега ће савремена наука тек доћи али и да су његови ставови различити од модерних јер су у знатној мери надахнути теолошким приступом човековом уму и jезику.
Ključne reči
Павле Флоренски, речи, речениц, ум, теолошки приступ, перцепсија стварности