Sažetak
„Путопис кроз биографију“ дјело је које већ својим насловом представља изазов за читаоце и истраживаче. Синтагма из наслова која у себи садржи двије жанровске одреднице – путопис и биографију (истина, објема је заједничка неодвојивост од личности аутора) отвара проблем формалног кода у коме ће дјело бити тумачено. Због тога смо се одлучили да ово дјело сагледамо са структурно-семиотичког становишта и тако одредимо основне механизме структуре текста од којих је дјело саздано, односно поетичка начела које га чине кохерентном књижевном структуром, имајући у првом реду на уму поступке дескрипције, есејизације, нарације, фрагметизације и монтаже. Са аспекта лингвостилистике Капор се служи у реализацији тих поступака, а то су, прије свега, лексички (репризни, синонимски, деиктички) и стилистички (анафоре, епиболе, епифоре, итерације) конектори као сигнали контекстуалне укључености реченице. Дијалектика спољњег, апострофираног жанром путописа, и унутрашњег, представљеног жанром биографије, доводи до закључка да дјело представља интимну идентитетску топографију мјеста похрањених у меморији бића уписаног у текст.