Sažetak
Кратку причу Иве Андрића „Кнез са тужним очима“ тумачимо као параболу, иако је она досад жанровски одређивана као легенда и антибајка. Управо је за параболу карактеристично учешће читаоца у креирању значења, које у овој Андрићевој причи остаје у извесној мери изван текста. Параболом се сугерише поука, она је наговештена и има више од једне могућности тумачења, а Андрић је загонетност своје приче повећао неодређеношћу тона, те приповедачевом иронијом која се прелива на све ликове. Тематизујући психолошки проблем пројекције и посебно указујући на његову улогу у стварима срца, Андрић се налази на оном терену о коме је К. Г. Јунг писао са становишта аналитичког психолога. Стога пажњу посвећујемо осветљавању централне улоге коју архетип анимуса има у женином несвесном љубавном избору и њеном страдању.