Sažetak
У раду предузимамо читање Андрићеве постхумно објављене збирке прича Кућа на осами (1976) у контексту Андрићевих поетичких текстова, пре свега приповетке „Разговор с Гојом“ и појединих записа из Знакова поред пута, али и Јунгове аналитичке психологије и Бахтинове идеје о полифоном карактеру истине. Развијамо идеју о сродности Андрићевог стваралачког метода са Јунговом техником активне имагинације, а у духу Јунгове сугестије (кућа у сну репрезентује сневачево биће), и кућу на Алифаковцу, за коју се испоставља да је складиште прича, разумевамо као метонимију самог приповедача. Андрић исказује своју поетику полифонијом гласова, илуструјујући бахтиновску тезу о полифоном карактеру истине, али предочава и оно што је најређе у његовом опусу: многостраност личног идентитета.