Sažetak
Пројекти о успостављању вечног мира у касном средњем веку су у почетку били обележени црквеним погледом на свет. Хришћанска црква је била субјект рата и мира и није правила разлику међу нацијама. Имала је универзалне претензије. Овакво догматско схватање ће бити напуштено појавом националних држава, када држава постаје субјект рата и мира. Тада се јавља подела међу нацијама и могућност њиховог међусобног признања. На тај начин се односи међу државама почињу међународноправно регулисати. Његов основни принцип постаје суверена једнакост држава. Ово је могло да се деси након завршетка верских ратова, што је врхунило Вестфалским миром.
Почев од Пјера Дибоа, Подјебрада, Пена, Војводе од Силија преко Хобса, Гроцијуса и Пуфендорфа, моћи ће да се утврди како су промене у друштву, политичким системима и начину производње утицали на развој људских идеја о вечном миру.